28. Juni po novom kalendaru (15. Juni po starom kalendaru)
Sveti mučenik Lazar, knez srpski, bio je jedan od velikaša srpskih koji su vladali carstvom srpskim posle cara Dušana. Po smrti cara Uroša, Lazar bi krunisan od patrijarha Jefrema za cara srpskog. Borio se protiv sile turske u nekoliko mahova. Najzad sukobi se na Kosovu polju 1389. godine 15. 6. (po starom, odnosno 28. 6. po novom kalendaru) sa turskim carem Muratom, gde bude posečen. Njegove svete mošti se nalaze u manastiru Ravanici, gde i danas netljeno počivaju i pružaju utehe i iscelenje svima onima koji mu se molitvom obraćaju. Obnovio je manastire Hilandar i Gornjak; podigao Ravanicu i Lazaricu; bio ktitorom manastira ruskog Pantelejmona kao i mnogih drugih crkava i manastira.
Izvod iz: Ohridski prolog, Sveti vladika Nikolaj Velimirović
Tropar glas 3.: Zavoleo si lepotu slave Božije, među zemnima si Mu ugodio i dobijeni talenat dobrim delima si udvostručio. Njemu si se odužio podvigom do krvi i platu za stradanja tvoja kao mučenik si primio od Hrista Boga: Njega moli da spase, nas koji te pesmama slavimo, sveti Lazare.
ŽITIJE SVETOG VELIKOMUČENIKA LAZARA, CARA SRPSKOG
Lazar se rodio oko 1329. godine u gradu Prilepcu kod Novog Brda. Još iz detinjstva on beše blage naravi, oštrouman i dobrodušan. Vaspitan bi on od roditelja u hrišćanskoj veri i pobožnosti. Zbog velikih darova privuče na sebe pažnju cara Dušana i steče njegovu blagonaklonost, zbog čega bi uzet na carski dvor u Skoplju, i ubrzo zatim uveden u državne poslove. Na dvoru cara srpskog Stefana Dušana mladi Lazar postade ubrzo veoma slavan i od svih voljen i uvažavan zbog svoje čestitosti, viteštva i iskrene pobožnosti. Uskoro postade i zet carski, jer mu car Dušan dade za suprugu svoju plemenitu rođaku Milicu, ćerku velikog kneza Vratka, od loze Nemanjića. [Vojvoda toplički i polimski Vratko, inače poznat kao stari Jug-Bogdan, beše poreklom od Vukana, najstarijeg Nemanjinog sina.] Lazar postade i vojvoda u Dušanovoj vojsci, jer beše veoma vičan u vojnoj veštini i vojevanju, kao nekada slavni kralj srpski sv. Jovan Vladimir (praznuje se 22. maja).
U to vreme beše zapretila svim hrišćanima i vladarima na Balkanu velika opasnost od najezde inovernih hordi Turaka, koji sve češće upadahu u Evropu iz Male Azije. Dušan krete na njih sa svojom vojskom, ali se na putu iznenada razbole i naprasno umre, 20. decembra 1355. godine. Tada nejaki car Uroš primi u nasleđe očevo carstvo (1355-1371.g.), ali se neki od srpskih velikaša ne htedoše njemu pokoriti nego stadoše među sobom deliti i cepati veliku Dušanovu carevinu. Zbog obesti pojedinih srpskih velikaša, car Uroš (tada veoma mlad), inače po prirodi suviše milostiv i krotak, ne beše u stanju da pod svojim žezlom čvrsto drži jedinstvo ostalih srpskih oblasti. Jedini koji uz njega beše i u tome mu pomagaše beše čestiti i sposobni Lazar, koji ostade na carskom dvoru i beše najverniji i najodaniji čovek cara Uroša, zbog čega od njega i dobi titulu kneza. Lazar beše miroljubac i stalno razmišljaše kako da ujedini razbijeno carstvo.
Posle smrti cara Uroša on uskoro premesti svoje sedište u Moravsku oblast, u grad Kruševac na reci Rasini, koga pritom sam izgradi i utvrdi. Čestitome knezu velike nevolje pričinjavaše nepokorni i podmukli velikaš Nikola Altomanović. On napadaše na Lazareve oblasti i štetu im pričinjavaše, pa zažele, šta više, da na prevaru uhvati i samoga Lazara, ubije ga i njegove zemlje nepravedno potčini sebi. U tom cilju on pozva Lazara kao na razgovor i to bez oružja, a kada mu sveti knez na veru Božju dođe na razgovor onda ga jedan od Nikolinih slugu potajno udari skrivenim oružjem u grudi, i Lazar pade kao mrtav. Međutim, promislom Božjim i silom Krsta Hristova, kojega Lazar svagda nošaše na grudima, on bi spašen od sigurne smrti. Jer zlatni Krst, koji sveti knez imaše svagda o vratu, spreči železno oružje da mu ne zada smrtonosnu ranu. Posle ovoga događaja, blagoverni knez sklopi bratski savez sa srpskim bosanskim kraljem Tvrtkom I (1353-1391. g.) i pobedi Altomanovića. Uskoro on pod svoju vlast uključi i oblasti Hercegovine i Banata, te tako postade “u Hristu Bogu blagoverni i samodržavni gospodar Srbljem i Primorju – Stefan veliki knez Lazar”, a od sveg srpskog naroda prozvan slavni car Lazar. Čestiti Lazar, iako na carsku vlast imađaše zakonito pravo, preko svoje supruge Milice koja beše od vladarske loze Nemanjića, ipak nije se hteo nametati, kao što to beše učinio drski kralj Vukašin, nego sve srpske knezove bratski poštovaše i bratski ih umoljavaše.
Ljubav svetog kneza Lazara prema božanskoj Crkvi Hristovoj ogledala se i u ljubavi i usrđu koje imađaše prema svetim hramovima i manastirima. On postade ktitor i dobrotvor mnogih crkava i manastira, i to ne samo u svojoj državi nego i daleko van njenih granica. Kao prvo slavno delo koje učini, posle izmirenja Crkava, beše podizanje divne crkve Svetog Stefana u slavnom gradu Kruševcu, poznate i do danas pod imenom Lazarica. Brat Lazarevog zeta Vuka Brankovića, monah kir Gerasim, bio je staratelj monaške bolnice u svetoj lavri Hilandarskoj koju je Lazar pomagao. Pored redovne godišnje novčane pomoći Lazar je, po ugledu na velike zadužbine Nemanjića, posla neimare i sve ostalo što trebaše, te u Hilandaru, uz glavnu hilandarsku crkvu hralja Milutina, sagradi divni i prostrani pronaos (pripratu), te se na taj način i on uvrsti u red velikih i svetih zadužbinara Nemanjića. Pomagao je i ruski manastir Sv. Pantalejmona u Svetoj Gori. Čestiti knez brinjaše i o srpskim monasima u Svetoj Zemlji. Sveti knez je slao priloge čak i manastiru na Sinaju, i manastirima u Vlaškoj.
No najveća zadužbina svetog kneza Lazara bi njegov manastir Ravanica, koji bi osnovan 1381. godine i posvećen Vaznesenju Gospodnjem (Spasovdanu). Gradnju ove divne zadužbine poveri sveti knez glavnom neimaru Radu Boroviću, koji sazida veličanstvenu crkvu u najlepšem srpsko-vizantijskom stilu. Očevidac svega toga, srpski patrijarh Danilo III, u svom “Slovu o knezu Lazaru“, ovako opisuje kneževo ukrašavanje manastira Ravanice: “Božansku je crkvu prekrasnim mramorjem ukrasio, zlatom i srebrom je božanstvene ikone izobrazio. I ne samo ikone, nego je i zidove zlatom prosvetlio. Manastir je ogradio visokim pirgovima (kulama) i čvrstim zidovima, i utvrdio svakom ogradom, kakve do tada nigde nije bilo”. U to vreme u Ravanici se podvizavao i sveti Romilo Ravanički, koji se tu i upokoji i bi pogreben s južne strane priprate ravaničkog hrama. Posle mučeničke končine svetoga kneza i njegove će svete mošti biti prenete u svetu obitelj Ravaničku, kao što će se dalje videti. Pored pomaganja crkvi on je otvarao i narodne škole, radi prosvećivanja svoga naroda.
Car Lazar se u nekoliko mahova borio protiv ove turske najezde. Turci su stalno napredovali, i ognjem i mačem, nepravdom i nasiljem krčili su sebi put sve dalje i dalje na zapad. Oni se nisu zadovoljavali čak ni plaćanjem danka i poreza od strane hrišćana, nego su težili da sve hrišćanske narode sebi potpuno pokore i porobe. Tako su za nekoliko godina osvojili velike i tvrde gradove Ser, Sofiju i Solun, a 1386. godine osvojiše i srpski grad Niš. Na čelu velike turske vojske beše sultan Murat I (1362-1389. g.); njegov prvi sukob sa vojskom Lazarevom bi kod mesta Pločnika na Toplici 1387. godine (sada selo Pločnik kod Prokuplja), gde Murat uteče ispred knez Lazara. Sledeće godine Muratova vojska prodre i u Bosnu, ali je tamo susrete hrabri vojvoda kralja Tvrtka, Vlatko Vuković, i junački pobedi kod grada Bileća. Sve ovo međutim ne zaustavi Turke, nego samo podstaknu Murata (Amurata) da se još više i brojnije pripremi za odsudnu bitku sa knez Lazarom i njegovom hrabrom vojskom. I sultan se stade silno oružati i veliku vojsku prikupljati. Ali kao predznaci skore nesreće srpske behu se opet pojavili unutrašnji razdori, svađe i izdajstva, i vlastoljublje starešina srpskih. Ne beše jednodušnosti i odanosti knezu, te zato on moraše sa molbama i preklinjanjima da poziva Srbe u boj na Kosovo. Knez je, naime, održao državni sabor u Kruševcu, sa svojim vojvodama i velmožama, i odatle je uputio opštu poruku svekolikom Srpstvu: “Ko ne doš’o na boj na Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni pšenica bjela”… No i pored kneževog poziva mnogi se velikaši ne odazvaše, a zapadni hrišćani svoju pomoć ne uputiše. Lazar je na dvoru održao svoju kneževsku večeru, na kojoj je miroljubivo pozvao sve prisutne vojvode i velikaše na mir i slogu protiv nekrsta. Zatim se srpska vojska poče okupljati oko grada Kruševca i, na čelu sa čestitim knezom i visokim vojvodama, kretala se na jug u pravcu Kosova. Svoju vojsku je pripremio i Lazarev zet Vuk Branković, gospodar Kosova i Prištine, jer Muratova vojska upravo beše krenula severno od Skoplja najpre na njegove krajeve na Kosovu Polju. Knezu u pomoć krete i vojvoda bosanskog kralja Tvrtka Vlatko Vuković, a sa njim i ban Ivaniš Horvat iz Hrvatske.
Dan pre bitke knez je vojsku svoju okupio oko bele Samodreže crkve, gde bi otslužena služba Božja i sva vojska redom pričešćena. Jer je sveti velikomučenik Hristov predosećao da njemu i njima predstoji ispiti čašu stradanja Hristovih, “za krst časni i slobodu zlatnu”. Za to vreme vojska sultana Murata, sa sinovima mu Jakobom i Bajazitom i vojskovođama Evrenosom, Saridžem i Balabanom, i mnogim trupama turskih emira iz Male Azije i Persije, beše se već slegla na Kosovo Polje, između grada Prištine i reka Laba i Sitnice. Na dan boja na Vidovdan, u utorak 15. (odn.28.) juna 1389. godine, na Svetog proroka Božjeg Amosa, svečarsku slavu kneza Lazara, čestiti knez Lazar još jednom se pomoli Bogu i izgovori ohrabrujuću besedu svojoj vojsci pre samog boja, što sve lepo opisa potonji patrijarh srpski Danilo III.
Kada zatim otpoče krvavi boj između krsta i nekrsta, između hrišćana i muhamedanaca, tada jedan od Lazarevih vojvoda, po imenu Miloš Obilić, uspe da se probije do samog šatora sultana Murata i da ovoga raspori nožem i ubije. Ovo učini vojvoda Miloš i zbog toga što su ga mnogi zavidljivci opadali kod kneza da će on biti srpski izdajnik. Muratovo ubistvo sprva unese veliku pometnju u tursku vojsku, i tada je Lazareva vojska naglo napredovala. Sam knez se junački borio i, kako za njega kaže Tronoški letopisac, “imađaše na sebi šesnaest rana kada je useo na trećeg konja, pošto dva pod njim već behu ubijena”. No promisao Božji beše knezu i Srbima naznačio drugi ishod iz ove borbe. Jer posle prvog srpskog naleta i pogibije sultana Murata, njegov sin Bajazit prikri smrt turskoga cara i silnim naletom i lukavim zamkama uhvati i pogubi čestitoga kneza i mnoge njegove vojvode.
Po sveopštem narodnom i drevnom predanju, Svetom knezu Lazaru se pred ovu bitku javio Anđeo Gospodnji i pitao ga kojem se želi privoleti carstvu, da li carstvu zemaljskom ili Carstvu Nebeskom? Pomolivši se najpre u sebi nebočežnjivi knez je odgovorio Anđelu Božjem: Ako ću se privoleti carstvu zemaljskome, ono je za malena, trenutno i prolazno; a Nebesko Carstvo je uvek i do veka. I tako se bogoljubivi vladar srpski svecelo opredelio za Carstvo Hrista Cara na nebesima i sa svim svojim hristoimenitim narodom smireno pokorio svesavršenoj volji Božjoj, koja je vrhovni zakon neba i zemlje. Sveto telo njegovo Gospod ne predade raspadljivosti, nego ga proslavi netruležnošću i mnogim darovima čudotvorstva.
Naime, kada Bajazit vide sa kakvim dostojanstvom primi smrt ovaj hrišćanski knez, on posle bitke dopusti monasima koji iskahu telo Lazarevo te ga oni uzeše i čestno pogreboše u crkvi Svetog Vaznesenja u Prištini. Posle pak godinu dana Lazarevi sinovi Stefan i Vuk, po savetu svjatjejšeg patrijarha i zajedno sa klirom i narodom, otkriše mošti svetog Velikomučenika i nađoše telo njegovo netljeno i čitavo, koje ispuštaše mnogi i blagouhani miris (kao što to svedoči Pećski letopis iz toga doba). Jer Gospod dade netljenost svetom telu njegovom kao nesumnjivi dokaz mučeništva njegovog za Hrista i bogougodnog života i svetosti njegove. Uzevši sveto telo, svi skupa kretoše u litiji ka zadužbini njegovoj manastiru Ravanici. Usput svratiše u manastir Novu Pavlicu, zadužbinu Lazarevih sestrića braće Musića, koji takođe izgiboše na Kosovu. Sveto telo Svetog novomučenika i velikomučenika Lazara bi svečano preneto u njegovu zadužbinu Ravanicu kod Ćuprije (1391. godine) i položeno u crkvi Sv. Vaznesenja Spasovog. Tu ono počivaše i čudotvorstva činjaše sve do godine 1690. kada, pri opštoj seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, i ravanički monasi napustiše svoj manastir ispred turske osvete, i sa telom svetog Kneza pređoše najpre u Sent-Andreju poviše Budima, a zatim (1697. g.) odatle u Frušku Goru u Sremu, gde obnoviše manastir Vrdnik i nazvaše ga novom Ravanicom. U ovoj novoj Ravanici telo svetog velikomučenika cara Lazara počivalo je sve do II Svetskog rata, kada ga je (14. aprila 1942. g.) ispred ustaškog pustošenja fruškogorskih manastira preneo u Sabornu crkvu u Beograd prota Radoslav Grujić.
Blagoverna pak supruga Lazareva Milica s mukom upravljaše teško poraženom srpskom zemljom, jer njen sin Stefan beše dete od tek napunjenih dvanaest godina. U stvarima ovoga sveta, “u kojima je se teško snaći”, i u razbijenom i porobljenom carstvu, ona je muški hrabro i mudro rukovodila narodnim i državnim poslovima. Njoj u Kruševac stiže Bajazitovo poslanstvo sa ponudom za mir, ali pod jednim uslovom – da kneginja pošalje Bajazitu svoju kćer najmlađu Oliveru. Da Srbiju zaštiti od daljeg stradanja kneginja na to morade pristati, mada se tome protivio i srpski patrijarh Spiridon. No ona smatraše da kći njena može poslužiti kao neka nova Jestira na dobro svoga naroda, samo pod uslovom da veru svoju hrišćansku nikada ne promeni, u čemu ju je Olivera i poslušala. Sa svojom rođakom i sadrugom u bolu i monaškom podvigu, monahinjom Efimijom, Milica je mudro vodila svoj narod, dok nije 1393. godine predala vlast svome sinu Stefanu, a sama se povukla u svoj novopodignuti manastir Ljubostinju i zamonašila se sa imenom Evgenija. A blagoverni i hristoljubivi despot Stefan mudro upravljaše zemljom oca svoga Lazara, u svemu se ugledajući na njega. Koliko on uvažavaše svoga svetog oca i njemu svako svoje dobro pripisivaše, vidi se najbolje iz ovih njegovih reči, napisanih u povelji manastiru Hilandaru 1405. godine:
Vladajući tako zemljom svoga oca Stefan dođe jednom (godine 1403. ili 4.) na slavno i tužno polje Kosovo. I u spomen na svoga oca i pogibiju Srba Mučenika on izradi i postavi tu veliki kameni stub od mramora, na kome biše napisane sledeće dirljive i poučne reči: “Čoveče koji stupiš na srpsku zemlju, bio pridošlica ili si ovdašnji, ma ko da si i ma šta da si, kada dođeš na polje ovo, koje se zove Kosovo, i vidiš da je svo puno kostiju mrtvih, a sa njima i kamenu prirodu, mene (tj. kamen) u obliku i sa znakom Krsta kad vidiš pored njih kako uspravno stojim, da ne prođeš, da ne previdiš, kao nešto uzaludno i ništavno, no te molim, priđi i približi se meni, o ljubljeni, i razmotri reči koje ti prenosim, i iz toga ćeš razumeti zbog koga uzroka i kako i zašto stojim ja ovde; jer istinu ti govorim, ne manje od živoga u kome je duša, da hoću da vas u suštini izvestim o svemu onome što se zbilo.
Ovde je negda bio veliki samodržac, čudo zemaljsko i car srpski, koji se zvao Lazar, knez veliki, pobožnosti nepokolebljivi stub, pučina bogopoznanja i mudrosti dubina, plameni um, tuđinima zaštitnik, hranitelj gladnih i siromašnih zaštita, nevoljnim milosrđe i utešitelj. Sve ljubeći koliko Hristos hoće, došao je ovamo po svojoj volji sam on, i sa svim svojim bezbrojnim mnoštvom, koliko je pod rukom njegovom. Bili su to muževi dobri, muževi hrabri, ljudi zaista u reči i delu, koji su se blistali kao zvezde svetle, kao zemlja okićena cvetovima, u odelu zlatom i kamenjem dragim ukrašeni. Bilo je mnogo konja izabranih i sa zlatnim sedlima, svi divni i krasni jahači njihovi. Kao neki dobri pastir i zaštitnik veoma plemenitih i slavnih, on mudro privodi jaganjce razumne da u Hristu dobro skončaju i venac stradanja dobiju, i učesnici višnje slave budu. I tako složno mnogo i bezbrojno mnoštvo zajedno sa dobrim i velikim gospodinom, s hrabrom dušom i verom najtvrđom, kao na ložnicu krasnu i na mnogomirisno jelo, na neprijatelja se ustremiše, i suštu zmiju zgaziše, i umrtviše zvera divljega, i velikoga protivnika, i nesitoga ada proždrljivca, to jest Amurata i sina njegova, aspidin i gujin porod, štene lavovo i vasiliskovo, a s njima i ne malo drugih. O čudesa Božjih sudbo! uhvaćen bi plemeniti stradalac rukama bezakonim agarjanskim, i kraj stradanju dobro primi, i mučenik Hristov postade veliki knez Lazar. Ne poseče ga niko drugi, o ljubimi, do sama ruka ubice toga, sina Amuratova (Bajazita).
I sve ovo što je rečeno svrši se godine 6897. (tj. 1389.), indikta 12, meseca juna 15. dan, u dan utorak, a čas je bio ili šesti ili sedmi, ne znam – Bog zna”.
Ovakve i slične pohvale čestitome knezu, Svetom Velikomučeniku Lazaru, napisa ne samo sin njegov despot Stefan, nego i mnogi drugi tadašnji i kasniji Srbi, klirici i svetovnjaci. Jer sav narod smatraše cara Lazara za svetitelja i velikomučenika Hristovog. Divnu pohvalu napisa svetom knezu i zahvalna monahinja Efimija, izvezavši istu zlatnim i srebrenim koncima na svilenom pokrivaču Velikomučenikovog kivota. Ta Pohvala glasi ovako:
Pravoslavni narod srpski, celokupni podvig i delo Svetog cara i Mučenika Lazara i ostalih Kosovskih Mučenika, izrazio je u ovim kratkim i nadahnutim rečima: “Sve je sveto i čestito bilo, i milome Bogu pristupačno”, Kojemu slava u sve vekove. Amin.
Izvod iz: Justin Popović, Žitija svetih za juni, Beograd 1996.
