Sveti apostoli Petar i Pavle – Petrovdan

12. Jula po novom kalendaru (29. Juna po starom kalendaru)

Sveti apostol Petar. Sin Jonin, brat Andreje prvozvanog, iz plemena Simeonova, iz grada Vitsaide. Bio je ribar, i najpre se zvao Simonom, no Gospod je blagozvoleo nazvati ga Kifom, ili Petrom (Jn 1, 42). On je prvi od učenika jasno izrazio veru u Gospoda Isusa rekavši: “Ti si Hristos, Sin Boga živoga” (Mt 16, 16). Njegova ljubav prema Gospodu bila je velika, a njegova vera u Gospoda postepeno se utvrđivala. Kada je Gospod izveden na sud, Petar Ga se tri puta odrekao, no samo jedan pogled u lice Gospoda – i duša Petrova bila je ispunjena stidom i pokajanjem. Posle silaska Svetoga Duha Petar se javlja neustrašivim i silnim propovednikom Jevanđelja. Posle njegove jedne besede u Jerusalimu obratilo se u veru oko tri hiljade duša. Propovedao je Jevanđelje po Palestini i Maloj Aziji, po Iliriku i Italiji. Činio je moćna čudesa: lečio je bolesne, vaksrsavao mrtve; čak i od senke njegove isceljivali su se bolesnici. Imao je veliku borbu sa Simonom Volhom, koji se izdavao za boga, a u stvari bio je sluga satanin. Najzad ga je posramio i pobedio. Po zapovesti opakoga cara Nerona, Simonovog prijatelja, Petar bi osuđen na smrt. Postavivši Lina za episkopa u Rimu i posavetovavši i utešivši stado Hristovo, Petar pođe radosno na smrt. Videći krst pred sobom, on umoli svoje dželate, da ga raspnu naopako, pošto smatraše sebe nedostojnim da umre kao i Gospod njegov. I tako upokoji se veliki sluga velikog Gospodara, i primi venac slave večne (v. 16. januar).

Sveti apostol Pavle. Rodom iz Tarsa, a od plemena Venijaminova. Najpre se zvao Savle, učio se kod Gamalila, bio farisej i gonitelj Hrišćanstva. Čudesno obraćen u veru hrišćansku samim Gospodom, koji mu se javio na putu za Damask. Kršten od apostola Ananije, prozvat Pavlom i uvršćen u službu velikih apostola. Sa plamenom revnošću propovedao Jevanđelje svuda od granica Arabije do Španije, među Jevrejima i među neznabošcima. Dobio naziv apostola neznabožaca. Koliko su strahovita bila njegova stradanja, toliko je bilo njegovo natčovečansko strpljenje. Kroz sve godine svog propovedanja on je iz dana u dan visio kao o jednom slabom končiću između života i smrti. Pošto je ispunio sve dane i noći trudom i stradanjem za Hrista, pošto je organizovao crkvu po mnogobrojnim mestima, i pošto je dostigao tu meru savršenstva, da je mogao reći: “Ne živim ja nego Hristos živi u meni”, tada je bio posečen u Rimu, u vreme cara Nerona, kad i apostol Petar.

Naredni dan 13. jula (30.juna po starom) praznuje se:

Sabor svetih slavnih i svehvalnih apostola. Mada svaki od dvanaest velikih apostola ima svoj naročiti dan praznovanja u godini, ipak je crkva odredila ovaj dan kao saborni praznik svih ukupno, i uz njih Pavla. Ovo su imena i ovo su dani posebnog praznovanja svete Dvanaestorice i kako je koji od ovih najsvetijih i najkorisnijih ljudi u istoriji sveta skončao svoj zemni život: 

  1. Petar – 29. juna i 16. januara; – raspet naopako (naglavačke);

  2. Andrej – 30. novembra; – raspet;

  3. Jakov Zevedejev – 30. aprila; – posečen;

  4. Jovan Bogoslov – 26. septembra i 8. maja; – upokojio se čudesno;

  5. Filip -14. novembra; – raspet;

  6. Vartolomej – 11. juna i 25. avgusta; – raspet, pa oderan i posečen;

  7. Toma – 6. oktobra; – izboden sa pet koplja;

  8. Matej Jevanđelist – 16. novembra; – ognjem sažežen;

  9. Jakov Alfejev – 9. oktobra; – raspet;

10. Tadej (ili Juda Jakovljev) – 19. juna; – raspet;

11. Simon Zilot – 10. maja; – raspet;

12. Matija – 9. avgusta; – kamenovan, pa mrtav posečen sekirom; 

  –   Pavle – 29. juna; – posečen.

U sinaksaru Carigradske Crkve danas se praznuje ne samo sabor Svete Dvanaestorice, nego i Svete Sedamdesetorice Apostola (koji se inače praznuje 4. januara).

Izvod iz: Ohridski prolog, Sveti vladika Nikolaj Velimirović

Tropar gl.4.: Prvoprestolnici Apostola i učitelji Vaseljene, molite Gospoda svih, da daruje mir Vaseljeni i dušama našim veliku milost.

ŽITIJE, PODVIZI I STRADANJE SVETOG SLAVNOG I SVEHVALNOG VRHOVNOG APOSTOLA PETRA

Sveti apostol Petar, koji se pre apostolstva zvao Simon, bejaše rodom Jevrejin, sin Jonin, iz plemena Simeonova, brat svetog apostola Andreja Prvozvanog, iz malog i neznatnog galilejskog gradića Vitsaide u Palestini. Oženjen ćerkom Aristovula, brata svetog apostola Varnave, on sa njom imađaše jednog sina i jednu kćer. Simon beše čovek nepismen, ali prostodušan i bogobojažljiv, držao je zapovesti Gospodnje i hodio pred Gospodom bez mane u svima delima svojim. Po zanimanju on beše ribar; i kao čovek siromah, on trudom ruku svojih zarađivaše hranu kući svojoj, hraneći ženu, decu, taštu i starog oca svog Jonu.

Brat Simonov Andreja, prezirući taštinu i vrevu ovoga sveta, izabra sebi bezbračni život, i otišavši k svetom Jovanu Krstitelju koji na Jordanu propovedaše pokajanje, postade njegov učenik. Na reč svetoga Jovana Andrej ga ostavi, i zajedno sa drugim učenikom Krstiteljevim odlazi za Gospodom Hristom. Sutradan ujutro Andrej dođe k svome bratu Simonu i dovede ga k Isusu. A Isus pogledavši na nj reče: Ti si Simon, sin Jonin; ti ćeš se zvati Kifa, što znači Petar [Kifa je sirijska reč i znači kamen; tako i grčka reč Petar (πετρα) znači kamen.] (Jn. 1, 41-42). Ali on još ne ostavljaše svoju kuću i zanimanje, zarađujući ukućanima svojim ono što je potrebno, u čemu mu ponekad pomagaše i brat njegov Andrej zbog prestarelog oca; i to sve tako dokle obojica ne biše pozvani od Gospoda na apostolstvo. Jednom, posle zatvaranja Jovana Krstitelja u tamnicu, Gospod Hristos idući pokraj mora Galilejskog [Galilejsko More poznato je još pod imenom Tiverijadskog Mora ili Genisaretskog Jezera.] vide Petra i Andreja i pozva ih da idu za Njim. Poseti Gospod ubogi dom Petrov, i bolesnu od groznice taštu njegovu isceli uzevši je za ruku (Mk. 1, 30). I od tada se sveti Petar ne odvajaše od Gospoda već neodstupno bejaše uz Njega. Zajedno sa druga dva apostola, Jakovom i Jovanom, sveti apostol Petar se udostoji videti na Tavoru otkrivenu im slavu preobraženja Gospodnja i svojim ušima čuti glas Boga Oca koji s neba dođe ka Gospodu Isusu. 

Premda promisao Božji dopusti da apostol Petar padne u trikratno odrečenje od Gospoda, ipak on istinskim pokajanjem i gorkim ridanjem ustade i popravi se, i udostoji se prvi od svih apostola videti Gospoda Hrista po vaskrsenju Njegovom, kao što o tome govori sveti evanđelist Luka: Vaistinu vaskrse Gospod, i javi se Simonu (Lk. 24, 34). O tome piše i sveti apostol Pavle, govoreći: Hristos ustade treći dan po Pismu, i javi se Kifi, potom jedanaestorici (1 Kor. 15, 4-5). Videvši Gospoda, sveti Petar se ispuni radosti neiskazane, i dobi od Njega milostivi oproštaj svoga greha. Svoje ranije trikratno odrečenje od Gospoda on potpuno izgladi trikratnim ispovedanjem svoje ljubavi ka Gospodu.

Po vaznesenju Gospoda našeg Isusa Hrista sveti Petar, kao vrhovni među ravnim mu apostolima, bi prvi učitelj i propovednik, i za jedan čas steče Crkvi Hristovoj do tri hiljade duša (DAP 2, 14-41). Pored toga on se pokaza i kao izvanredan čudotvorac. U Lidi, [Lida – grad u Palestini, blizu sadašnje Ramle, nekadašnje Arimateje.] našavši čoveka po imenu Eneja, koji već osam godina ležaše uzet na odru, sveti Petar isceli ga rečju, rekavši mu: “Eneja! isceljuje te Isus Hristos!” (DAP 9, 32-34). U Jopi [Jopa – jedan od najstarijih gradova Palestine, na severoistočnoj obali Sredozemnog Mora između Kesarije i Gaze.] on vaskrse umrlu devojku Tavitu (DAP 9, 36-42). No ne samo ruke i reči svetog apostola Petra behu čudotvorne, nego i sama senka njegova davaše isceljenja: tako da i po ulicama iznošahu bolesnike, i metahu na posteljama i na nosilima, da bi kad prođe Petar barem senka njegova osenila koga od njih (DAP 5, 15). A kada car Irod podiže ruke da muči crkvu vernih u Jerusalimu, on, pogubivši Jakova brata Jovanova mačem, uhvati svetog Petra, okova ga u železne lance i baci u tamnicu. No anđeo Gospodnji noću mu razdreši okove i izvede iz tamnice (DAP 12, 1-10). Ovaj vrhovni apostol prvi otvori vrata vere neznabošcima, krstivši u Kesariji rimskog kapetana Kornilija, pošto je prethodno imao viđenje. Ova i mnoga druga dela svetog apostola Petra opširno su opisana u Evanđelju i u Delima Apostolskim, koja se stalno čitaju po crkvama. Zato nema potrebe da se ovde izlaže iz Svetoga Pisma sve ono što se odnosi na svetog apostola Petra. To treba da je dobro poznato svima hrišćanima. 

U to vreme Simon mag već beše uhvaćen od strane vojnika koji su ga gonili i doveden u Rim, da primi kaznu za svoja dela. Ali on tamo svojom čarobnjačkom veštinom pomrači umove mnogih, i tako ih obmanu, da ne samo ne dobi kaznu nego ga štaviše mnogi stadoše smatrati za boga. Ovaj preteča Satane toliko zanese svojim čarobnjaštvom samog cezara Klaudija, da njegova statuta bi izvajana i postavljena između dva mosta na Tibru sa natpisom: “Simonu, bogu svetome”. 

U Rimu sveti apostol Petar na trgovima i po domovima svakodnevno propovedaše Jednog Boga Oca svemogućeg, i Jednog Gospoda Isusa Hrista Sina Božjeg, Boga istinitog od Boga istinitog, i Jednog Duha Svetog, Gospoda životvornog, i mnoge privuče Hristovoj veri i izbavi ih svetim krštenjem od idolopokloničke zablude. Videći sve to, Simon mag ne hte da ćuti i da taji svoju zlobu protiv njega, jer smatraše za svoju sramotu propoved apostolovu, kojom se uništavaše slava njegova. I istinitom učenju apostolovom stade mag otvoreno smetati svojim lažnim rečima i delima, bestidno usred grada protivrečeći svetom Petru. I stvaraše Simon mag pred narodom neke privide; i iđahu pred njim i za njim priviđenja, za koja on govoraše narodu da su to duše umrlih; i pokazivaše vaskrsle iz mrtvih gde mu se klanjaju kao bogu; i činjaše da hromi hode i skaču. No sve to ne beše stvarno već prividno, slično mitološkom Proteju koji je uzimao na sebe razne oblike: nekad se javljao sa dva lica, zatim, posle kratkog vremena, pretvarao se u kozu i u zmiju i u pticu, pa se onda upodobljavao ognju; jednom rečju, uzimao je na sebe svakovrsne oblike, obmanjujući budale. Međutim, dosta je bilo da veliki apostol Gospodnji samo pogleda na čini Simonove, pa da svi prividi njegovi odmah iščeznu.

Kada sveti Petar doputova u Rim, i doznade da Simon naziva sebe Hristom i čini pred ljudima mnoga čudesa, raspali se revnošću za istinitog Boga i uputi se k Simonovoj kući. Pred vratima njegove kuće on zateče gomilu ljudi koji mu branjahu da uđe unutra. Tada ih sveti Petar upita: Zašto mi ne date da uđem kod varalice vračara? Oni mu odgovoriše: On nije vračar već moćni bog; on postavi stražu na vratima svojim znajući pomisli ljudske. – Rekavši to, oni ukazivaše apostolu na crnoga psa koji je ležao pred vratima i dodadoše: Ovaj pas umrtvljuje sve koji smišljaju nepravdu Simonu. Na to sveti Petar reče: Ja istinu govorim o njemu, jer je Simon od demona. – Zatim, prišavši k psu, apostol reče psu: Idi i reci Simonu: Petar, apostol Hristov, hoće da uđe kod tebe.

Pas ode i ljudskim govorom saopšti Simonu ono što mu Petar beše naredio. I svi koji videše i čuše psa gde ljudskim jezikom govori zaprepastiše se. A Simon posla tog istog psa govoreći mu: Neka Petar uđe ovamo.

Kada sveti Petar uđe, Simon stade u prisustvu Petra praviti čini pred narodom. A sveti apostol silom Hristovom pokaza veća čudesa. Kakva upravo čudesa? Od mnogih tih čudesa jedno veliko čudo spominje drevni crkveni istoričar Grk Egezip, [Egezip je napisao delo: Spomenice (= Υπομνηματα), u pet knjiga, koje nije došlo do nas. Podatke o njegovom životu i spisu, vrlo nepotpune, daje otac crkvene istorije Evsevije, episkop kesarijski. On saopštava da je Egezip bio hrišćanin od Jevreja, da je živeo u drugom veku, da je putovao u Korint i Rim, i vrlo dugo živeo tamo, sastajući se sa mnogam episkopima i razgovarajući sa njima o dogmatskim pitanjima. Egezip je umro za carovanja Komoda (180-192. god.).] koji je živeo oko apostolskog doba. Jednoj visokorodnoj udovici u Rimu, koja beše carskoga roda, umre sin u mladim godinama, i majka plakaše za njim neutešno. Oni što je tešahu setiše se da su se u Rimu pojavili ljudi, Petar i Simon mag, koji mrtve vaskrsavaju; i odmah jedni pozvaše k umrlome Petra a drugi Simona. Na mladićev pogreb beše se sleglo mnogo uglednih ljudi i naroda. I sveti Petar reče Simonu magu koji se zbog svoje moći gordo držaše pred celim narodom: Ko od nas vaskrsne ovog mrtvaca, njegovo se učenje ima priznati kao istinito.

Narod s pohvalom prihvati Petrovu reč. A Simon, uzdajući se u svoju čarobnjačku veštinu, reče k narodu: Ako ja vaskrsnem mrtvaca, hoćete li ubiti Petra? – Živoga ćemo ga spaliti na tvoje oči! povika narod.

Pristupivši k odru umrloga, Simon stade činiti svoje čini, i sadejstvom đavola koji mu pomagahu učini to da mrtvac pokrenu svoju glavu. I narod odmah stade vikati da je mladić živ, da je vaskrsao. A svetog Petra htedoše tog časa da dohvate i odvedu da spale. No apostol dade rukom znak, moleći ih da se stišaju. I kad se narod utiša, on reče: Ako je mladić zaista živ, onda neka ustane, i neka govori, i neka hoda. A dok to ne vidite, znajte nasigurno da vas Simon obmanjuje svojim činima i prividima.

Simon pak dugo hođaše oko odra, dozivajući demonsku silu, ali bez ikakvog uspeha. I posramivši se, on htede da beži, ali ga narod zadrža. Međutim sveti Petar, istinski čudotvorac, koji Tavitu vaskrse i učini mnoga druga slavna čudesa, stojeći podalje, podiže k nebu oči i ruke, i moljaše se govoreći: Gospode Isuse Hriste, Ti si nam naredio da Tvojim imenom vaskrsavamo mrtve. Stoga Te molim: oživi ovog mladića, da bi ovi ljudi poznali da si Ti istiniti Bog i da nema drugog osim Tebe, koji živiš i caruješ sa Ocem i Svetim Duhom vavek. Amin. 

Pomolivši se tako, sveti Petar viknu k mrtvacu: Mladiću, ustani! vaskrsava te i isceljuje Gospod moj Isus Hristos. – I odmah mrtvac otvori oči svoje, ustade i stade govoriti i hodati.

Ovo Egezipovo kazivanje dopunjuje Markel Rimljanin, koji prvo beše učenik Simona maga, pa potom ga sveti apostol Petar prosveti svetom verom i svetim krštenjem. U svojoj poslanici svetim mučenicima Nerionu i Arhiliju pišući o ovom čudu Markel dodaje i ovo: Vaskrsli mladić, pripavši k nogama Petrovim, klicaše: “Ja videh Gospoda Isusa gde naređuje anđelima da me radi molitve tvoje vrate mojoj udovujućoj materi”. -Tada sav narod stade vikati: “Jedan je Bog, i to Bog koga Petar propoveda!” – A Simon mag, đavolskim činima svojim davši svojoj glavi izgled pasje glave, naže bežati; međutim narod ga uhvati, i jedni hoćahu da ga kamenjem zaspu, a drugi da ga sažegu. No sveti Petar im zabrani, govoreći: Gospod naš i Učitelj nije naredio vraćati zlo za zlo; pustite ga, neka ide kuda hoće; dosta je njemu stida i poruge, i saznanja da je njegovo čarobnjaštvo bespomoćno i nemoćno.

Pošto bi pušten, Simon dođe k meni, kazuje Markel, pretpostavljajući da ja ništa ne znam o tom čudesnom događaju. Pritom Simon železnim lancima veza na kapiji moga doma ogromnog psa, i reče mi: Da vidim, da li će Petar doći k tebi po svome običaju. – I kroz kratko vreme sveti Petar dođe kod kapije, odveza psa i reče mu: Idi i kaži Simonu magu: prestani da đavolskom silom obmanjuješ ljude, za koje Hristos proli Svoju Krv.

Pas ode i kao čovek govoreći kaza Simonu ono što mu apostol naredi. Čuvši i videvši to, veli Markel, ja pohitah u susret svetom Petru i česno ga primih u dom svoj, a Simona maga i onoga psa isterah napolje. Pas pak, ne napadajući nikog drugog, jurnu na samog Simona, zgrabi ga zubima i obori na zemlju. Ugledavši to sa prozora, sveti Petar imenom Hristovim naredi psu da ne povredi Simonu telo. I pas, ne dirajući magovo telo, pokida mu svo odelo tako da on ostade potpuno nag. Videći to, narod vikaše na Simona ismevajući ga i grdeći ga, pa ga zajedno sa psom isteraše iz grada. Od takve sramote i stida Simon se celu godinu ne pojavi u Rimu, dok poslednik Klaudija Neron, [Neron carovao od 54. do 68. godine.] zli car, ne ču od zlih ljudi pohvale o pokvarenom magu. I pronašavši Simona, Neron ga silno zavole i sprijatelji se s njim.

Prolog i Veliki Mineji – Četi govore još i sledeće o Simonu magu. Simon naredi da mu mačem odseku glavu, obećavajući da će vaskrsnuti u treći dan; i umesto sebe on postavi pod mač ovna, davši mu izgled čoveka; i tako ovan bi posečen mesto njega. A sveti Petar, oteravši sa ovna đavolski privid, obelodani Simonovu laž: i svi videše da je glava odsečena ne Simonu nego ovnu.

O konačnoj pak pobedi svetoga Petra nad Simonom magom, i o magovoj pogibiji, svi složno saopštavaju sledeće. Pošto Simon mag nije mogao ni u čemu pobediti svetog apostola Petra, i pošto nije mogao više podnositi stid svoj i sramotu svoju, on obeća da će se uzneti na nebo. I sabravši sve đavole koji mu služahu, Simon sa lovorovim vencem na glavi dođe usred grada Rima, pope se na jednu visoku zgradu, i stade sa vrha te zgrade ljutito govoriti narodu: Pošto vi, o Rimljani! sve do sada ostajete pri svome bezumlju, i ostavivši mene sledujete Petru, to i ja ostavljam vas; i više neću štititi grad vaš, nego ću narediti anđelima svojim da me na vaše oči uzmu na svoje ruke, i ja ću se uzneti k Ocu svome na nebo, odakle ću velike kazne poslati na vas, zato što ne poslušaste reči moje i ne verovaste delima mojim.

Rekavši to, mag pljesnu rukama i baci se u vazduh; podržavan đavolima on stade leteti po vazduhu podižući se uvis. A ljudi, veoma zadivljeni, govorahu jedan drugome: “Ovo je delo Božije – leteti po vazduhu sa telom”. Veliki pak apostol Petar stade se gromko, da svi čuju, moliti k Bogu, govoreći: “Gospode Isuse Hriste Bože moj! obelodani prevaru ovoga maga, da ne bi sablaznio ljude koji veruju u Tebe!” Pa potom uzviknu govoreći: “Vama, o đavoli! naređujem imenom Boga mog: ne nosite ga više, nego ga ostavite tamo, gde se on sada nalazi u vazduhu!”

I tog trenutka đavoli, pokoravajući se apostolovom zaprećenju, ostaviše Simona u vazduhu, i bedni mag polete naniže, kao nekada zbačeni s neba đavo, i pavši na zemlju sav se razbi. A prisutni narod videvši to, dugo klicaše: Veliki je Bog koga Petar propoveda, i zaista nema drugog Boga sem Njega! 

Svetom Petru se javi anđeo i reče mu: Petre, približi se vreme tvoga odlaska iz ovog života. Stoga ti valja ići u Rim; tamo ćeš podneti krsnu smrt, i dobićeš pravednu nagradu od Hrista Gospoda. U dvanaestoj godini Neronove vladavine on doputova u Rim i postavi, kao pomoćnika u crkvenoj upravi, Klimenta za episkopa, ma da se ovaj otkazivao, ne želeći takav jaram. Ali, usavetovan svetim apostolom, Kliment, kao poslušan sin, prekloni glavu svoju pod jaram Hristov, i zajedno sa učiteljem svojim i ostalim sveštenim muževima vucijaše kolesnicu reči Božje. I mnogi u Rimu visokorodni i znatni ljudi i žene prosvećivahu se verom i svetim krštenjem. U cara pak Nerona behu dve žene, izvanredne lepotice, koje je on voleo više od svih ostalih naložnica svojih. Primivši svetu veru, one rešiše da žive celomudrenim životom i ne htedoše se pokoriti carevim pohotnim željama. A on, najbestidniji i nenasit pohotljivac i bludnik, razgnevi se zbog toga na svu crkvu vernih, naročito na apostola Petra, vinovnika obraćenja tih žena ka Hristu i celomudrenom životu, (opomenu se pritom car i smrti svog ljubljenog prijatelja Simona maga), i stade tražiti svetog Petra da ga ubije.

Gorespomenuti istoričar Egezip piše da kada svetog Petra tražahu da ubiju, verni ga moliše da se sakrije i skloni se iz Rima radi koristi mnogih. Sveti apostol nikako ne pristajaše na to, želeći bolje da postrada i umre za Hrista; no verni s plačem moljahu apostola da sačuva svoj život, toliko potreban svetoj Crkvi, ugroženoj talasima opasnosti usred nevernika. Privoljen suzama vascelog slovesnog stada svog, sveti Petar dade obećanje da će se udaljiti iz grada i sakriti se. I iduće noći, oprostivši se sa svima posle saborne molitve, on krenu sam iz grada. I kada beše kod gradske kapije on ugleda Gospoda Hrista gde prema njemu ide u grad, i poklonivši Mu se upita Ga: “Gospode, kuda ideš?” – “Idem u Rim, da ponovo budem raspet”, odgovori mu Gospod.

Poražen, apostol razumede da Gospod Hristos, stradajući u slugama Svojim kao u pravim udima Svojim, hoće da i u njegovom telu postrada u Rimu. Stoga se on povrati k vernima, i bi od vojnika uhvaćen na smrt. Sveti Metafrast kaže da sveti Petar bi uhvaćen ne sam nego sa mnoštvom vernih, među kojima behu: Kliment, Irodion, Olimp; njih sve mučitelj osudi na posečenje mačem, a svetog apostola Petra na raspeće. Uzevši osuđene, vojnici ih izvedoše na gubilište; no Klimenta, kao carevog srodnika, oni poštedeše i pustiše na slobodu, a Irodiona i Olimpa, koji zajedno sa apostolom Petrom behu došli u Rim, ubiše mačem, i s njima posekoše i mnoštvo vernih. Sveti pak Petar moli svoje raspinatelje, da ga raspnu glavačke, odajući time poštovanje Gospodu svom, dobrovoljno raspetom na krstu, jer nije želeo da raspećem svojim liči na Gospoda, nego da pod nogama Njegovim prekloni glavu svoju. Tako skonča veliki apostol Gospodnji sveti Petar proslavivši Boga krsnom smrću: trpeći velike bolove od klinaca u rukama i nogama, on predade svoju neporočnu dušu u ruke Božije 29. juna. [Sveti apostol Petar postrada 67. god. posle Roždestva Hristova u isto vreme sa sv. ap. Pavlom. Sveti Petar bi pogreben na Vatikanskom brežuljku, a sveti Pavle blizu Ostijskog puta nedaleko od Rima. Po predanju Rimske crkve, glave obojice apostola čuvahu se u Lateranskom hramu u Rimu; telo pak svetog Petra počiva u Vatikanskom hramu, a svetog Pavla u crkvi njegovog imena na Ostijskom putu izvan grada.] Učenik njegov, sveti Kliment, izmolivši telo svetog apostola, skide ga sa krsta, pripremi za ukop i, sazvavši verne i episkope, pogrebe ga česno. Tako isto predadoše česnom pogrebu i tela postradalih sa njim svetih: Irodiona, Olimpa i ostalih vernih, slaveći Hrista Boga, slavljenog sa Ocem i Svetim Duhom. Amin.

ŽITIJE, PODVIZI I STRADANJE SVETOG SLAVNOG I SVEHVALNOG VRHOVNOG APOSTOLA PAVLA

Sveti apostol Pavle, koji se pre apostolstva zvao Savle, [Savle – jevrejsko ime, znači: željeni, izmoljeni. Pavle je rimsko ime, i znači: mali. Po mišljenju svetih otaca: Zlatousta, Amvrosija, Dimitrija Rostovskog i drugih, Savlu je pri krštenju promenjeno ime u Pavle.] beše po rođenju Jevrejin, iz plemena Venijaminova. Rodio se u Tarsu kilikijskom od znatnih roditelja koji su najpre živeli u Rimu, pa se zatim preselili u Tars kilikijski sa počasnim zvanjem rimskih građana, zbog čega se i Pavle naziva rimskim građaninom. On beše srodnik svetog prvomučenika Stefana, i bi od roditelja poslan u Jerusalim radi izučavanja Mojsijevog zakona. U Jerusalimu on postade učenik slavnog učitelja Gamalila. Njegov drug po učenju i prijatelj beše Varnava, koji potom postade apostol Hristov. Savle temeljno izuči otački zakon, i postade veliki revnitelj njegov, i stupi u partiju fariseja.

U to vreme u Jerusalimu i u okolnim gradovima i krajevima sveti apostoli širahu blagovešće Hristovo. Pri tome oni često vođahu duge prepirke sa farisejima i sadukejima i sa svima književnicima i zakonicima jevrejskim, koji nenaviđahu i gonjahu propovednike Hristove. Nenaviđaše svete apostole i Savle, pa čak nije hteo ni da sluša njihovu propoved o Hristu; a Varnavu koji već beše apostol Hristov on ismevaše, i govoraše hule na Gospoda Hrista. Kada pak Jevreji zasipahu kamenjem njegovog srodnika, svetog prvomučenika Stefana, Savle ne samo ne žaljaše što se nevino proliva krv njegovog rođaka, nego i odobravaše ubistvo i čuvaše haljine Jevreja koji ubijahu Stefana (DAP 7, 58).

Posle toga, izmolivši od prvosveštenika i starešina jevrejskih punomoćije, Savle silno kinjaše crkvu, jer ulažaše u kuće vernih, i vucijaše ljude i žene te predavaše u tamnicu. No ne zadovoljavajući se gonjenjem vernih u Jerusalimu, a dišući pretnjom i smrću na učenike Gospodnje, Savle pođe u Damask sa poslanicom prvosveštenika tamošnjim zbornicama, da i tamo, ako koga nađe od verujućih u Hrista, pohvata i ljude i žene, pa svezane dovede u Jerusalim. To bi za carovanja Tiberija. Tiberije – car rimski, od 14. do 37. godine posle Hrista. Pod njime bio raspet Gospod Hristos.

Kada Savle na putu već beše blizu Damaska, odjedanput ga obasja svetlost s neba, i padnuvši na zemlju on ču glas gde mu govori: Savle, Savle, zašto me goniš? – A on zaprepašćen upita: Ko si ti, Gospode? – A Gospod reče: Ja sam Isus, koga ti goniš; teško ti je protivu bodila praćati se. – A on dršćući od straha, upita: Gospode, šta hoćeš da činim? – I Gospod mu reče: Ustani i uđi u grad, pa će ti se kazati šta ti treba činiti (DAP 9, 3-6). A i vojnici koji iđahu sa Savlom behu zaprepašćeni, i stajahu čudeći se, jer čujahu glas koji govoraše Savlu a nikoga ne viđahu. A Savle ustade sa zemlje, i otvorenim očima svojim nikoga ne viđaše: jer telesne oči njegove oslepiše, ali duhovne oči njegove stadoše progledati. Vodioci njegovi uzeše ga za ruku i uvedoše u Damask. Tu on provede tri dana slep, i ne jede, niti pi, nego se neprestano moljaše (DAP 9, 7-9). U Damasku pak bejaše sveti apostol Ananija; [Ananija bio hrišćanin od Jevreja; potom postavljen za episkopa u Damasku, i skončao mučenički – zasut kamenjem u Elevteropolju (između Jerusalima i Gaze). Spomen njegov 1. oktobra.] njemu se Gospod javi u viđenju, i naredi mu da potraži Savla koji nastava u domu nekog čoveka Jude, da mu telesne oči prosveti dodirom, a duševne – svetim krštenjem. Ananija odgovori: Gospode, ja čuh od mnogih za toga čoveka kolika zla počini svetima tvojim [U prvo vreme svetima su se nazivali hrišćani, zbog svog osvećenja Hristom i zbog svog čistog i neporočnog života.] u Jerusalimu; i ovde ima vlast od glavara svešteničkih da veže sve koji prizivaju ime tvoje. A Gospod mu reče: Idi bez straha, jer mi je on sasud izabrani da iznese ime moje pred neznabošce i careve i sinove Izrailjeve. A ja ću mu pokazati koliko mu valja postradati za ime moje (Dap 9, 10-16).

Po naređenju Gospodnjem sveti Ananije ode i, našavši Savla, metnu ruke na njega. I tog časa otpade od očiju njegovih kao krljušt, i on odmah progleda, i ustavši krsti se i ispuni se Duha Svetoga koji ga posveti na apostolsku službu, i promenjeno mu bi ime iz Savla u Pavla. I odmah stade propovedati po zbornicama Isusa, da je On Sin Božji. I svi koji slušahu divljahu se i govorahu: Nije li ovo onaj što gonjaše u Jerusalimu one koji spominju ime ovo, i ovde za to dođe da takve svezane vodi glavarima svešteničkim? – A Savle se većma siljaše i zbunjivaše Jevreje koji žive u Damasku, dokazujući da Isus i jeste Hristos, tojest obećani Mesija. Najzad se Jevreji ispuniše gneva na njega i dogovoriše se da ga ubiju. I čuvahu kapije gradske dan i noć, da im ne bi umakao. A učenici Hristovi, koji behu s Ananijom u Damasku, doznavši za dogovor Jevreja o ubijanju Pavla, uzeše ga noću, i spustiše preko gradskog zida u kotarici (Dap 9, 17-25). Izišavši iz Damaska, sveti Pavle se ne uputi odmah u Jerusalim, nego najpre pođe u Arabiju, kao što sam o tome piše u Poslanici Galatima: Ne pitah tela i krvi, niti iziđoh u Jerusalim k starijim apostolima od sebe, nego otidoh u Arabiju, pa se opet vratih u Damask. A posle toga na tri godine iziđoh u Jerusalim da vidim Petra (Gal. 1, 16-18). Došavši u Jerusalim, sveti Pavle pokušavaše da se pridruži učenicima Gospodnjim, ali se oni bojahu njega, ne verujući da je i on učenik Gospodnji. A sveti apostol Varnava, videvši ga i ubedivši se da se obratio ka Hristu, obradova se i privede ga apostolima, i Pavle im ispriča kako na putu vide Gospoda, i šta mu Gospod reče, i kako u Damasku smelo propovedaše ime Isusovo. 

Apostol Varnava odvede Pavla u Antiohiju Sirijsku, jer je znao da je Pavle određen za apostola neznabošcima. U Antiohiji oni celu godinu propovedahu Evanđelje i mnogi narod obratiše ka Hristu, i nazvaše ih hrišćanima (DAP 11, 25-26). Po isteku godine oba sveta apostola, Varnava i Pavle, vratiše se u Jerusalim i obavestiše svete apostole šta blagodat Božja učini u Antiohiji, i time veoma obradovaše Crkvu Hristovu u Jerusalimu. Pored toga oni doneše obilnu milostinju od dobrovoljnih darodavaca iz Antiohije kao pomoć siromašnoj i ubogoj bratiji u Judeji, pošto u to vreme, za carovanja Klaudija, [Klaudije cezar, naslednik Kaligule, bio na rimskom prestolu od 41. do 54. godine.] beše velika glad, predskazana svetim Agavom, jednim od sedamdesetorice apostola.

Izišav iz Jerusalima, Varnava i Pavle opet dođoše u Antiohiju. Kada oni provedoše tu neko vreme u postu i molitvama, u služenju božanstvene Liturgije i u propovedanju reči Božje, bi ugodno Svetome Duhu da ih pošalje među neznabošce na propoved. Duh Sveti reče starešinama u Antiohijskoj crkvi: “Odvojte mi Varnavu i Savla na delo na koje ih pozvah”. Tada postivši i pomolivši se Bogu metnuše ruke na njih, i otpustiše ih (DAP 13, 2-3).

Apostol Pavle je mnogo putovao, poznata su nam njegova tri misionarska putovanja. Propovedao je evanđelje, mnogo stradao i mnoga čudesa činio. Jednom kada je bio u Troadi u prvi dan nedelje, kada se verni sabraše da lome hleb, tj. na Svetu Evharistiju (Liturgiju, pričešće), Pavle, pošto nameravaše da sutradan otputuje, proteže besedu svoju do ponoći, u sobi u kojoj gorahu mnoge sveće. Među slušaocima bejaše jedno momče, po imenu Evtih; on seđaše na prozoru, i nadvladan tvrdim snom omače se i pade dole s trećega sprata, i digoše ga mrtva. A sveti Pavle sišavši pade na nj, i zagrlivši ga reče: “Ne grajite, jer je duša njegova u njemu”. I Pavle opet iziđe gore, a dovedoše i momče živo, i utešiše se ne malo. I Pavle govoraše još dugo, sve do zore, pa oprostivši se sa vernima otputova (DAP 19, 23-20, 12).

Znao je da će postradati mučenički za ime Hristovo, što mu je potvrdiio i jedan prorok. Naime, kada je bio u domu svetog apostola Filipa, jednoga od sedmorice đakona. Tu k svetome Pavlu dođe prorok, po imenu Agav, i uzevši pojas Pavlov sveza svoje ruke i noge, i reče: Tako veli Duh Sveti: čoveka kojega je ovaj pojas, ovako će ga svezati u Jerusalimu Jevreji, i predati ga u ruke neznabožaca. – Kada to čuše braća, sa suzama moliše Pavla da ne ide u Jerusalim. A Pavle im odgovori na to: Šta činite te plačete i cepate mi srce? Jer ja ne samo svezan biti hoću, nego sam gotov i umreti u Jerusalimu za ime Gospoda Isusa. – I umukoše braća, rekavši: Neka bude volja Božja! (DAP 21, 1-14).

Posle toga sveti apostol Pavle otputova u Jerusalim sa učenicima svojim, među kojima beše i Trofim Efešanin, neznabožac obraćen Hristu. I s ljubavlju bi primljen sveti Pavle od svetog apostola Jakova, brata Gospodnja, i od vascele crkve vernih. U to vreme dođoše iz Asije [Asija – tako se nazivale zapadne pokrajine Male Azije: Misija, Lidija, Karija, to jest svo zapadno primorje Sredozemnog Mora, koje je stajalo pod upravom prokonzula.] u Jerusalim na praznik Pedesetnice Jevreji koji behu Pavlovi neprijatelji i svuda izazivahu bune protiv njega. Pavla su zatvorili i dugo je bio lišen slobode. Pošto je tražio da se izvede pred cezara morao je putovati. Ali Gospod nije ostavljao Pavla. 

Pavla i druge neke sužnje predali su kapetanu cezareve čete, po imenu Juliju. Ovaj, primivši sužnje i Pavla, uvede ih u lađu, i otisnuše se. Plovidba njihova po moru beše ne bez opasnosti zbog suprotnih vetrova. I kada doploviše pod Krit, i dođoše na mesto zvano Dobro Pristanište, sveti Pavle, provideći budućnost, savetovaše da tu prezime sa lađom. Ali kapetan posluša većma krmanoša i gospodara od lađe nego Pavla. Kada oni isploviše na pučinu, dunu suprotan buran vetar, i nastade silna bura, i pade takva magla, da četrnaest dana oni ne videše ni sunca danju ni zvezda noću, niti znađahu gde se nalaze, jer ih valovi nošahu, i oni u očajanju ne jedoše svih tih dana i već očekivahu smrt. Na lađi pak bejaše dvesta sedamdeset i šest duša. Pavle stavši usred njih, tešaše ih, govoreći: “Trebaše dakle, o ljudi! poslušati mene, i ne otiskivati se od Krita, i ne imati ove muke i štete. I evo sad vas molim da budete dobre volje: jer ni jedan od vas neće propasti osim lađe. Jer u ovu noć stade preda me anđeo Boga kojega sam ja i kome služim, govoreći: Ne boj se, Pavle! valja ti doći pred cezara; i evo ti darova Bog sve koji se voze s tobom. Zato, ne bojte se, ljudi; jer verujem Bogu da će tako biti kao što bi rečeno”. I Pavle moljaše sve da jedu, govoreći: Ne bojte se, jer ni jednome od vas dlaka s glave neće spasti. – I rekavši to, uze hleb, zablagodari Bogu pred svima, i prelomivši stade jesti. Tada se svi ohrabriše, te i oni jedoše. A kad se razdani, ugledaše zemlju, ali ne poznaše koja je, i okrenuše lađu ka obali. I kad behu blizu obale naiđoše na sprud, i lađa se nasuče; kljun se zari i ostade nepomičan a krma se razbijaše od sile valova. Vojnici pak dogovoriše se da pobiju sužnje, da koji ne ispliva i ne uteče. Ali kapetan, želeći sačuvati Pavla, zabrani njihov dogovor, i zapovedi onima koji znadu plivati da prvi iskoče i isplivaju na obalu. Gledajući na njih, i drugi stadoše plivati, jedni na daskama a jedni na čem drugom od lađe, te tako svi iziđoše živi na zemlju (Dap 27, 1-44).

Tada doznadoše da se ostrvo zove Melit. [Melit – sadašnja Malta, ostrvo na jugu od Sicilije; na Malti danas postoji predanje o tamošnjem boravku apostola Pavla.] A žitelji toga ostrva, divljaci, ukazaše im ne malu ljubav, jer naložiše oganj zbog dažda i zime, da bi se pokisli zagrejali. A Pavle, zgrabivši gomilu granja, naloži na oganj, i izišavši zmija od vrućine skoči mu na ruku. I kad videše divljaci zmiju gde visi o ruci njegovoj, govorahu jedan drugome: “Svakako je ovaj čovek ubica, kada ga, spasenog od mora, sud Božji ne ostavlja da živi”. A Pavle otresavši zmiju u oganj ne bi mu ništa zlo. Oni pak očekivahu da on oteče ili da odjedanput padne mrtav. A kad zadugo čekaše, i videše da mu ništa zlo ne bi, promeniše mišljenje i govorahu da je on bog (DAP 28, 1-6).

Poglavar tog ostrva Publije primi u svoj dom spasene od mora i tri dana ih prijateljski gošćaše. U to vreme otac njegov ležaše od groznice i od srdobolje. Pavle uđe kod njega, pomoli se Gospodu, i metnuvši ruke svoje na bolesnika isceli ga. Posle ovog događaja, dolažahu k svetome Pavlu i drugi koji behu bolesni na tom ostrvu, i isceljivahu se (DAP 28 7-9).

Nakon tri meseca svi spaseni brodolomci s apostolom otploviše odatle i putujući kroz razna mesta najzad stigoše u Rim. I kada braća, koji življahu u Rimu, doznadoše za Pavlov dolazak, iziđoše mu u susret čak do Apijevog trga i Tri Krčme. [Apijev trg – mali gradić, oko 60 km. od Rima; Tri Krčme – mestašce na 15 km. od Rima.] Ugledavši ih, Pavle se uteši duhom i uznese blagodarnost Bogu. U Rimu pak kapetan, koji beše sproveo sužnje iz Jerusalima, predade ih vojvodi, a Pavlu dopusti da živi gde god hoće s vojnikom koji ga čuvaše. I ostade Pavle u Rimu dve godine, i primaše sve koji mu dolažahu, propovedajući carstvo Božije i slobodno učeći o Gospodu našem Isusu Hristu, i niko mu ne branjaše (DAP 28, 11-31).

Dovde o Životu i trudovima Pavlovim iz knjige “Dela Apostolska”, napisane svetim Lukom. O ostalim pak trudovima i stradanjima svojim on sam kazuje u Drugoj Poslanici Korinćanima. (2 Kor. 11, 23-28). Kao što sveti apostol Pavle izmeri širinu i dužinu zemlje hođenjem a mora plovljenjem, tako i visinu nebesa poznade na taj način što bi uznesen do trećeg neba. Jer Gospod, tešeći svoga apostola u mnogonapaćeničkim trudovima, koje je uzimao na sebe radi svetog imena Njegovog, pokaza mu nebeska blaga, koja oko ne vide, i on ču neiskazane reči koje čoveku nije slobodno govoriti (sr. 2 Kor. 12, 2-4).

Kako pak ovaj sveti apostol izvrši ostale podvige i delatnosti života svog kazuje crkveni istoričar Jevsevije Pamfil, [Jevsevije Pamfil živeo od 268 – 340. godine; bio očevidac mnogih velikih događaja svoga vremena.] episkop Kesarije Palestinske. Nakon dve godine sužanjstva u Rimu sveti Pavle bi pušten na slobodu kao nevin, i propovedaše reč Božju to u Rimu, to po drugim zapadnim zemljama. A sveti Simeon Metafrast [Skupljač i sastavljač žitija svetih; bio sekretar cara Konstantina VII; skončao oko 940. godine.] piše, da se sveti apostol posle rimskog sužanjstva trudio još nekoliko godina u blagovešću Hristovom: izišavši iz Rima, on proputova Španiju, Galiju i svu Italiju, prosvećujući neznabošce svetlošću vere i obraćajući ih od idolopokloničke zablude ka Hristu. Kada se sveti apostol nalažaše u Španiji, jedna visokorodna i bogata žena, čuvši za apostolovu propoved o Hristu, željaše da vidi samog apostola Pavla, i nagovori svoga muža Prova da umoli svetog apostola da poseti njihov dom, da bi ga s ljubavlju ugostili. I kada sveti Pavle uđe u dom njihov, ona pogleda u lice njegovo i vide na čelu njegovom ispisane zlatnim slovima ove reči: “Pavle Hristov apostol”. Ugledavši to što niko drugi ne mogaše videti, žena pripade k nogama apostolu sa radošću i strahom, ispovedajući da je Hristos istiniti Bog, i proseći sveto krštenje. I najpre ona primi krštenje; a ime joj beše Ksantipa; zatim i muž njen Prov, i sav dom njihov, i gradonačelnik Filotej, i mnogi drugi krstiše se.

Prošavši sve te zemlje na Zapadu, i prosvetivši ih svetlošću svete vere, i providevši stradalnički kraj svoj, sveti apostol Pavle se opet vrati u Rim. I odatle on pisa svom učeniku svetom Timoteju, govoreći: Ja se već žrtvujem, i vreme moga odlaska nasta. Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah. Dalje dakle meni je pripravljen venac pravde, koji će mi dati Gospod u dan onaj (2 Tm. 4, 6-8).

Odnosno vremena mučeničke končine svetog apostola Pavla crkveni istoričari se ne slažu. Nikifor Kalist [Grčki crkveni istoričar; naročito je važna njegova “Crkvena Istorija” u 23 knjige, od kojih su do danas došle prvih 18, a od ostalih samo odlomci; skončao 1350. godine.] u drugoj knjizi svoje Crkvene Istorije, u 36. glavi, piše da je sveti Pavle postradao jedne iste godine i u jedan isti dan sa svetim apostolom Petrom, zbog Simona maga, zato što je pomogao Petru da pobedi Simona maga. Drugi pak kažu da je Pavle postradao nakon godinu dana od smrti apostola Petra, i to u isti dan – 29. juna. A povod tome bilo je to, što je apostol Pavle u svojoj propovedi Evanđelja Hristova preporučivao devojkama i ženama čist celomudren život. Uostalom, među ovim kazivanjima nema velikog neslaganja: jer se u Žitiju svetoga Petra, od Simeona Metafrasta, veli da sveti Petar postrada ne odmah posle pogibije Simona maga nego nakon nekoliko godina, i to povodom dveju omiljenih naložnica Neronovih, koje apostol Petar beše obratio Hristu i naučio ih celomudrenom životu. A pošto je i sveti Pavle u to isto vreme, kada i sveti Petar, živeo u Rimu i okolnim pokrajinama, to je lako moglo biti i jedno i drugo, tojest: sveti Pavle je pomagao svetome Petru protivu Simona maga za vreme svog prvog boravka u Rimu, i došavši po drugi put u Rim, opet sa svetim Petrom jednodušno služio spasenju ljudi, upućujući i ljude i žene na celomudreni život u čistoti. Na taj način sveti apostoli razjariše neznabožnog i razvratnog cara Nerona, koji, osudivši obojicu na smrt, Petra kao inostranca kazni raspećem, a Pavla kao rimskog građanina, koga je nemoguće bilo predati sramnoj smrti, kazni posečenjem mačem, i to ako ne jedne iste godine, ono u jedan isti dan. Kada česna glava Pavlova bi odsečena, iz rane isteče krv sa mlekom. A verni uzeše sveto telo njegovo i položiše u jednom mestu sa svetim Petrom.

Tako skonča izabrani sasud Hristov, učitelj naroda, vaseljenski propovednik, očevidac nebeskih visina i rajskih milina, gledanje i udivljenje anđela i ljudi, veliki podvižnik i stradalnik, koji rane Gospoda svog na telu svom pretrpe, – sveti vrhovni apostol Pavle; i bi po drugi put, sada bez tela, uznesen do trećega neba i predstade Trojičnoj Svetlosti, zajedno sa svojim prijateljem i satrudnikom svetim vrhovnim apostolom Petrom, i slave Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga u Trojici Boga, kome i od nas grešnih neka je čast, slava, poklonjenje i blagodarnost, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

Izvod: Justin Popović, Žitija svetih za jun, Beograd 1996.